Увод

За овај број часописа издвојено је шест одлука Врховног суда Републике Српске, и то по двије одлуке из области кривичног, грађанског и управног права. У изабраним одлукама су изнесени ставови о одређеним правним питањима који су значајни за јединствену примјену закона.

Предмет број 85 0 К 095880 22 Квлз – услови за подношење захтјева за заштиту законитости, члан 350 у вези са чланом 312 тачка а) Закона о кривичном поступку Републике Српске; покушај кривичног дјела, члан 22 у вези са чланом 226 став 1 тачка 1 Кривичног законика Републике Српске.

Чињенице и наводи из захтјева за заштиту законитости

Првостепеном пресудом оптужени су проглашени кривим због продуженог кривичног дјела тешка крађа из члана 226 став 1 у вези са чл. 37 и 57 Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 64/17 и 15/21, у даљем тексту: Кривични законик или КЗРС) и осуђени на казну затвора, и то оптужени И.С. у трајању од двије године и шест мјесеци, а оптужени Е.Х. у трајању од осам мјесеци. Другостепеном пресудом одбијене су као неосноване жалбе окружног јавног тужиоца и браниоца оптуженог И.С., а жалба браниоцаоптуженог Е.Х. уважена је и првостепена пресуда преиначена у погледу одлуке о кривичној санкцији тако што је оптуженом Е.Х., због продуженог кривичног дјела тешка крађа из члана 226 став 1 тачка 1 у вези са чл. 37 и 57 КЗРС изречена условна осуда којом му је утврђена казна затвора у трајању од осам мјесеци и одређено да се она неће извршити ако оптужени у року од двије године не учини ново кривично дјело.

Захтјев за зaштиту законитости (у даљем тексту: захтјев) је поднио осуђени И.С. због повреде Кривичног законикаи повреде права на одбрану с приједлогом да се дјелимично укину нижестепене пресуде и одмјери казна овом осуђеном нижа од изречене, док је републичка јавна тужитељка предложила да се захтјев на основу члана 353 став 1 у вези са чланом 352 став 2 тачка а) Закона о кривичном поступку Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 51/12, 91/17, 66/18 и 15/21, у даљем тексту: ЗКПРС) одбаци као недопуштен.

Одлука

Сматрајући да из садржаја жалбе браниоца оптуженог И.С. произилази да је повреда кривичног закона у истом облику истицана и као жалбени основ против првостепене пресуде када се жалбом указивало да радње описане под тачком 3 побијане пресуде објективно не представљају покушај кривичног дјела тешка крађа (дакле, да те радње не представљају кривично дјело), уз образложење да оптужени није започео извршење кривичног дјела као један од битних услова за постојање покушаја кривичног дјела, овај суд је закључио да овако конципиран жалбени приговор имплицитно сугерише повреду Кривичног законика предвиђену тачком а) члана 312 ЗКПРС, која се манифестује у томе да дјело за које се оптужени гони (описано под тачком 3) не представља кривично дјело. С друге стране, повреда права на одбрану као битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 311 став 1 тачка г) ЗКПРС је само назначена као основ побијања правоснажне пресуде. Међутим, у образложењу захтјева нису конкретизоване повреде одредаба кривичног поступка које би манифестовале повреду права на одбрану, нити је ова битна повреда одредаба кривичног поступка била изнесена у жалби браниоца оптуженог на првостепену пресуду, па је тиме, у смислу одредбе члана 350 став 2 ЗКПРС, искључена могућност позивања на ову повреду процесног закона у захтјеву за заштиту законитости, осим када је та повреда учињена у жалбеном поступку. Због наведеног, овај суд је установио да је захтјев допуштен, али само у сегменту приговора заснованим на тврдњи о повреди Кривичног законика.

Према оцјени овог суда, аргументима захтјева изнесеним у прилог тврдњи о почињеној повреди Кривичног законика у наведеном облику није доведена у сумњу правилност закључка побијане пресуде, нити валидност датих разлога у образложењу за закључак да радње овог осуђеног, чињенично описане под тачком 3 побијане пресуде, манифестују све елементе бића кривичног дјела тешка крађа у покушају из члана 226 став 1 тачка 1 Кривичног законика, јер радње које је осуђени предузео критичног догађаја, које су мотивисане намјером да украде туђе покретне ствари, а које се огледају у покушају да подесним предметом и физичком снагом провали улазна врата стана оштећене, по свом карактеру несумњиво манифестују покушај извршења кривичног дјела тешка крађа проваљивањем затвореног простора. Дакле, радњама описаним под тачком 3 побијане пресуде, када по претходном договору са саизвршиоцем Е.Х. да изврше крађу оптужени И.С. долази до улазних врата стана оштећене (док га је Е.Х. чекао у возилу паркираном преко пута зграде у којој се налази стан оштећене), па подесним предметом и физичком снагом покушава да провали улазна врата стана оштећене, оптужени је умишљајно започео радњу извршења кривичног дјела тешка крађа проваљивањем затворених простора, али је у довршењу те радње спријечен гласним повицима оштећене (који су долазили из стана), након чега је побјегао са лица мјеста. На основу наведеног чињеничног утврђења садржаног под тачком 3 изреке побијане пресуде Врховни суд Републике Српске је установио да је побијаном правоснажном пресудом правилно примијењен Кривични законик када су те радње осуђеног правно квалификоване као кривично дјело тешка крађа у покушају из члана 226 став 1 тачка 1 Кривичног законика, те када је суд, утврдивши да те радње представљају јединствену кривичноправну цјелину са радњама описаним под тач. 1, 2 и 4 изреке пресуде, у смислу одредбе члана 57 Кривичног законика, све те радње осуђеног правно квалификовао као продужено кривично дјело тешка крађа из члана 226 став 1 тачка 1 Кривичног законика. Слиједећи наведено, захтјев осуђеног је одбијен као неоснован.

Предмет број 11 0 К 026524 23 Кж 15 – притвор након потврђивања оптужнице, члан 202 став 2 тачка г) Закона о кривичном поступку Републике Српске

Чињенице и наводи из жалбе

Побијаним рјешењем, у поступку контроле оправданости притвора, утврђено је да нису престали разлози за притвор из члана 197 став 1 тач. а) и в) Закона о кривичном поступку Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 51/12 до 15/21, у даљем тексту: ЗКПРС) против оптуженог због кривичног дјела тешко убиство из члана 125 став 2 Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 64/17 и 15/21, у даљем тексту: КЗРС). Притвор је продужен због посебног притворског разлога садржаног у одредби члана 197 став 1 тач. а) и в) ЗКПРС уз обавезну контролу оправданости притвора по истеку свака два мјесеца од дана доношења посљедњег рјешења о притвору.

Против наведеног рјешења бранилац оптуженог је поднио жалбу због погрешне примјене материјалног права, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде одредаба ЗКПРС, повреде права на пресумцију невиности, предлажући да се жалба уважи, побијано рјешење преиначи и оптужени пусти на слободу, јер притвор након потврђивања оптужнице не може да траје дуже од двије године, или да се одреде друге мјере забране.  

Одлука

Према оцјени овог суда, без основа је жалбени приговор да се оптужени у притвору налази незаконито и без правног основа. Наиме, и за овај суд је неспорно да се оптуженом потврђеном оптужницом ставља на терет кривично дјело тешко убиство из члана 125 став 2 Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 64/17) за које је прописана казна затвора у трајању од десет година или казна дуготрајног затвора, што значи да оптуженом није могуће изрећи казну доживотног затвора, која је прописана Измјенама и допунама КЗРС („Службени гласник Републике Српске“ број 15/21). С тим у вези, жалба губи из вида да је у вријеме када је оптужени починио кривично дјело, у тада важећем КЗРС за то дјело била прописана као најстрожија казна казна дуготрајног затвора, која је, према тада важећим одредбама ЗКПРС, повлачила могућност продужења притвора након потврђивања оптужнице до три године. Пошто је наведеним Измјенама и допунама КЗРС ова казна замијењена казном доживотног затвора, посљедично томе Измјенама и допунама ЗКПРС („Службени гласник Републике Српске“ број 15/21) могућност продужења притвора након потврђивања оптужнице везује се за кривична дјела за која је прописана казна доживотног затвора (као најтежа казна у систему казни). Дакле, продужење притвора након потврђивања оптужнице до три године, према одредбама члана 202 став 2 тачка г) ЗКПРС, везује се за најтежу казну прописану у систему казни према КЗРС (казна дуготрајног затвора према одредбама КЗРС који је важио у вријеме извршења дјела и казна доживотног затвора према сада важећем КЗРС). Слиједећи то, без основа је жалбени приговор заснован на тврдњи да је у конкретном случају искључена могућност продужења притвора оптуженом до три године, јер за предметно кривично дјело није могуће изрећи казну доживотног затвора. С обзиром на наведено, те оцјењујући да ни остали жалбени приговори нису основани, овај суд је жалбу браниоца оптуженог одбио као неосновану.

Предмет број 57 0 Пс 135803 23 Рев – измакла корист, члан 189 Закона о облигационим односима

Чињенице и наводи из ревизије

Тужбеним захтјевом у овој парници тужилац је тражио да му се надокнади штета проузрокована саобраћајном несрећом у износу од 5.078,00 КМ са законском затезном каматом. Према утврђеном чињеничном стању, саобраћајну несрећу у којој је оштећен аутобус, чији је власник тужилац, скривио је возач возила које је било осигурано по основу ауто-одговорности код туженог. Ради доказивања изгубљене добити, тужилац је извео доказ вјештачењем вјештака финансијске струке према чијем налазу је утврђена изгубљена добит у износу од 4.138,68 КМ. Првостепени суд је закључио да је спроведеним доказима утврђено да је на возилу тужиоца наступила материјална штета у износу од 940,00 КМ, да је на име изгубљене добити за вријеме када се аутобус није користио, с обзиром на то да се тужилац бави превозничком дјелатношћу, тужилац претрпио штету у виду изгубљене зараде у износу од 4.138,00 КМ, па је обавезао туженог да тужиоцу на име накнаде штете исплати укупно износ од 5.078,00 КМ са законском затезном каматом. Другостепени суд, оцјењујући да тужилац није доказао да аутобус који је оштећен у удесу није користио 14 дана, као ни да ли су за наведени аутобус у том периоду биле уговорене релације – превоз и да ли је тај посао тужилац обавио неким другим возилом, јер би само у тој ситуацији имао право на накнаду штете због изгубљене добити, жалбу туженог је усвојио, првостепену пресуду преиначио тако што је захтјев тужиоца за исплату накнаде штете на име изгубљене зараде у износу од 4.138,00 КМ одбио, а у досуђујућем непобијаном дијелу првостепена пресуда је остала неизмијењена.

Против другостепене одлуке тужилац је изјавио ревизију због погрешне примјене материјалног права са приједлогом да се она дозволи, побијана одлука преиначи у одбијајућем дијелу и у том дијелу тужбени захтјев усвоји. Позивајући се на одредбу члана 237 став 3 тачка 1 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 58/03 до 61/13, у даљем тексту: ЗПП), тужилац је указао на супротне ставове другостепених судова када је у питању накнада на име изгубљене добити, те је приложио више одлука Окружног суда у Бањој Луци и Вишег привредног суда у Бањој Луци. Сматрао је да је нужно да се усвоји став да је за утврђење висине изгубљене добити битан само добитак који се могао очекивати према редовном току ствари. 

У одговору на ревизију тужени је првенствено предложио да се ревизија одбаци као недозвољена, а у случају да суд прихвати да одлучује о изванредној ревизији, имајући у виду изразито неуједначену судску праксу, предложио је да се усвоји став према коме би се „предмети изгубљене добити стандардизовали према принципу изгубљених ауто-дана“.

Одлука

Врховни суд Републике Српске, имајући у виду наводе ревизије и одговора на ревизију, те приложене одлуке другостепених судова, закључио је да су у конкретном случају испуњени законски услови да се дозволи одлучивање о изванредној ревизији, јер је то важно за обезбјеђење јединствене примјене права и равноправности свих у његовој примјени.

Наиме, према одредбама члана 189 ст. 1 и 3 Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“ бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, те „Службени гласник РС“ број 17/93 до 74/04, у даљем тексту: ЗОО), да би остварио право на изгубљену добит, тужилац је био дужан да докаже да је обављао дјелатност из које је остваривао добит и да је у обављању дјелатности спријечен штетниковом радњом или пропуштањем. Изведеним доказима тужилац је доказао да се бави дјелатношћу ауто-превоза и да има одобрење надлежног органа за превоз путника на саобраћајној линији С. 1 и 2, да је оштећени аутобус због поправке био ван редовне употребе 14 дана (налаз вјештака машинске струке), а вјештак финансијске струке је износ изгубљене добити од 4.138,68 КМ израчунао тако што је обрачунао просјечну дневно остварену добит у посљедња три мјесеца прије настанка штетног догађаја (295,62 КМ) и помножио је са бројем дана (14 дана), колико је било потребно да се поправе оштећења која је аутобус претрпио у саобраћајној несрећи. Такође, овакав начин обрачуна изгубљене добити је у складу са правним схватањем усвојеним на сједници Грађанског одјељења овог суда број 118-0-СуI-24-000 050 од 2. фебруара 2024. године. Стога, став другостепеног суда да је тужилац, да би остварио право на накнаду изгубљене добити, био дужан да докаже да је превоз обављао другим аутобусом је погрешан, јер то представља превише екстензивно тумачење одредбе члана 189 став 3 ЗОО и супротно је судској пракси и ставовима које је усвајао Виши привредни суд у Бањој Луци у ранијим одлукама (достављеним уз ревизију). Произилази да би тужилац, према редовном току ствари, да није дошло до оштећења аутобуса, вршио редовни превоз путника на наведеним линијама и тиме остваривао добит у чему је спријечен радњама осигураника туженог. Због наведеног, овај суд је ревизију тужиоца усвојио и побијану пресуду преиначио тако што је одбио жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду у дијелу којим је усвојен захтјев и досуђена накнада штете на име изгубљене зараде у износу од 4.138,00 КМ.

Предмет број 80 0 П 105773 23 Рев 2 – допунска пресуда, члан 192 Закона о парничном поступку

Чињенице и наводи из ревизије

У овој правној ствари тужилац је тражио тужбеним захтјевом да се обавеже тужена да му на име накнаде нематеријалне штете узроковане притварањем исплати износ од 46.800,00 КМ са припадајућом каматом. Сматрајући да је тужилац својим недопуштеним поступцима у временском периоду од 2005. до 2016. године у доброј мјери узроковао потребу да се распише потјерница, да се ухапси и да борави у притвору, првостепени суд је, позивом на одредбу члана 412 Закона о кривичном поступку Републике Српске, дјелимично усвојио тужбени захтјев и обавезао тужену да му исплати износ од 15.000,00 КМ са припадајућом затезном каматом од пресуђења до исплате. Изреком првостепене пресуде није одбијен захтјев тужиоца у преосталом дијелу (до траженог износа од 46.800,00 КМ и за затезну камату од дана подношења тужбе до пресуђења) иако је у образложењу речено да је одбијен тужбени захтјев преко досуђеног износа. Наиме, суд је оцијенио да је тужилац „својим радњама допринио одређивању притвора“, а да је камата досуђена од дана доношења пресуде, јер је тек тада утврђена висина тражене нематеријалне штете. Пресудом другостепеног суда жалба туженог је одбијена и првостепена пресуда потврђена, а жалба тужиоца је одбачена. Другостепени суд је жалбу тужиоца одбацио уз образложење да је изјављена „на непостојећу одлуку суда“, па пошто тужилац није тражио да се донесе допунска пресуда у року прописаном законом, сагласно одредби члана 192 став 3 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС” број 58/03 до 61/13, у даљем тексту: ЗПП), има се сматрати да је тужба „у том дијелу повучена”.

Против другостепене одлуке, у дијелу којим је његова жалба одбачена, тужилац је изјавио ревизију због повреде одредаба парничног поступка и погрешне примјене материјалног права с приједлогом да се ревизија усвоји и оспорена пресуда преиначи тако да се усвоји његова жалба, те удовољи и дијелу тужбеног захтјева који је одбијен првостепеном пресудом, или да се другостепена пресуда укине и предмет врати другостепеном суду на поновно одлучивање.

Одлука

Одлучујући о ревизији тужиоца, Врховни суд Републике Српске је закључио да из утврђеног чињеничног стања произилази да је првостепени суд пропустио да одлучи о дијелу тужбеног захтјева који представља разлику између траженог и досуђеног износа на име накнаде нематеријалне штете. Даље, овај суд је оцијенио да нема одлуке о одбијајућем дијелу тужбеног захтјева, да нема пресуде у том дијелу, па тако ни објекта побијања, односно да нема претпоставке за подношење правног лијека у виду жалбе, и то без обзира на чињеницу да се из образложења првостепене пресуде види да је тужбени захтјев преко досуђеног износа одбијен. Наиме, о свим захтјевима мора да се одлучује изреком пресуде, будући да само изрека пресуде, у смислу одредбе члана 196 ЗПП, постаје правоснажна и да има снагу пресуђене ствари, а не и образложење пресуде. Међутим, примјењујући опште правило према коме погрешна квалификација правног средства нема утицаја на његов третман, кад се пресуда побија жалбом због тога што суд није одлучио о свим захтјевима (или дијелу захтјева) који су предмет парнице, па и онда када се тужилац жали јер сматра да је дио његовог захтјева одбијен садржајем образложења, без обзира на то што таква одлука није садржана у изреци пресуде, жалба ће се третирати као приједлог да се донесе допунска пресуда о којој говори одредба члана 192 ЗПП. Такође, при чињеници да је изреком првостепене пресуде јасно речено да се „дјелимично усваја тужбени захтјев” и да је тужилац у жалби изричито тражио да другостепени суд „првостепену пресуду преиначи у одбијајућем дијелу тако што ће у цијелости усвојити тужбу и тужбени захтјев тужиоца” никако не може да се сматра да је тужилац у том дијелу (о којем није одлучено изреком првостепене пресуде, али њено образложење садржи разлоге за такву одлуку) повукао тужбу, како је погрешно установио другостепени суд. Због наведених разлога, овај суд је ревизију усвојио и укинуо другостепену пресуду у побијаном дијелу, те предмет у том дијелу вратио другостепеном суду на поновно суђење.

Предмет број 11 0 У 031320 23 Увп – утврђивање одговорности вјештака, члан 15 Закона о вјештацима у вези са чл. 147, 148 и 155 ст. 2 и 3 Закона о парничном поступку

Чињенице и наводи из захтјева за ванредно преиспитивање

Побијаном пресудом уважена је тужба и поништен оспорени акт којим је одбијен приговор тужиоца изјављен против рјешења туженог којим је усвојена притужба адвоката Д.С., као пуномоћника странке у парничном поступку, на рад тужиоца, као вјештака саобраћајне струке, поводом налаза и мишљења датих у предмету број 73 0 П 033547 19 П који се води пред Основним судом у Котор Варошу, а на основу одредбе члана 17 став 1 тачка 2 Закона о вјештацима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 74/17, у даљем тексту: Закон о вјештацима). Образлажући уважавање тужбе суд је, позивајући се на одредбе члана 147 до 161 Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 58/03 до 61/13, у даљем тексту: ЗПП), установио да је комисија, задирући у надлежност судске оцјене доказа (вјештачења) који је спроведен, прекорачила границе овлашћења које су јој дате Правилником о поступку утврђивања одговорности вјештака („Службени гласник Републике Српске“ број 89/18, у даљем тексту: Правилник), односно да је дала мишљење у сфери обављеног вјештачења, и то арбитрарно у корист подносиоца примједбе, као да ју је ангажовао суд да изврши надвјештачење у предметном судском поступку, а што није задатак комисије.

У захтјеву за ванредно преиспитивање тужени је истакао да побија наведену пресуду због повреде Закона о вјештацима и Правилника, оцјењујући да је комисија, супротно налажењу суда, поступала у складу са чланом 17 Закона о вјештацима, те је, износећи садржај изјашњења комисије који се односи на пропусте у раду вјештака, предложио да се захтјев уважи, побијана пресуда укине и предмет врати на поновно суђење.

У одговору на захтјев заинтересовано лице је навело да су њему, као пуномоћнику тужиоца у том парничном поступку, биле „везане руке“ када је покушавао да убиједи суд да вјештак није урадио налаз у складу са правилима струке због чега га је и пријавио комисији која је указала на његове пропусте као вјештака. Предложио је да се захтјев уважи, а побијана пресуда преиначи.

Одлука

Позивајући се на одредбе чл. 147, 148, 155 ст. 2 и 3, те члан 7 став 1 и члан 8 ЗПП, овај суд је установио да чињеница да је једна странка изгубила спор у судском поступку није и не може да буде основ за покретање поступка одговорности вјештака. Наиме, вјештак је давао налаз и мишљење у том поступку ради разјашњења одређених чињеница за које је потребно стручно знање којим сам судија не располаже, али судија је обавезан да оцијени тај налаз и мишљење и да оцијени које чињенице ће узети као доказане, а које не. Судија је, изван сваке сумње, слободан да критички оцијени исказ вјештака, али то не значи да није везан никаквим правним средствима. Закључивање судије треба да буде такво да га може разумјети сваки просјечно образовани и здраворазумски грађанин који није заинтересован за исход поступка. Способност судије (суда) јесте да критички оцијени дати налаз и мишљење вјештака, па су неосновани приговори заинтересованог лица да те способности судија (суд) нема. Само незадовољство странке налазом и мишљењем вјештака не може да буде основ за покретање поступка одговорности вјештака. Стога, овај суд је установио да је нижестепени суд правилно закључио да је једино судија (суд) обавезан да оцијени налаз и мишљење вјештака, па у случају да оцијени да су налаз и мишљење непотпуни, или да дати налаз и мишљење нису јасни и разумљиви, или да садрже противрјечности, судија (суд) може да, одреди другог вјештака уз претходно изјашњење странака. Без обзира на диспозитивност парничног поступка, судија (суд) не може да буде нијеми посматрач, он мора да управља поступком, а колика је могућност противне странке да оспорава дати налаз и мишљење вјештака ствар је законских рјешења. У наведеном судском поступку судија (суд) је прихватио налаз и мишљење наведеног судског вјештака и одбио захтјев да се изврши допуна вјештачења, па је странци која није била задовољна таквом одлуком суда остала могућност да у жалбеном поступку оспорава судску одлуку и у односу на то доказно средство.

Даље, овај суд је закључио да, имајући у виду одредбе члана 5 став 3 Правилника, комисија није надлежна да се поставља као орган надвјештачења и да, како то правилно закључује нижестепени суд, оцјењује налаз и мишљење вјештака у одређеном предмету, јер оцјену квалитета налаза и мишљења може дати само судија (суд) пред којим се даје налаз и мишљење, а не орган који је успостављен ван судског система. Наиме, то би представљало мијешање несудске власти у судску власт. Сви наводни пропусти вјештака које је комисија изнијела у свом изјашњењу, заправо, представљају оспоравање налаза и мишљења вјештака у материјалном смислу, што није у надлежности комисије, па нижестепени суд правилно закључује да је комисија, дајући овакво изјашњење, прекорачила границе свог овлашћења. Због наведених разлога, не може да се прихвати као основано изјашњење адвоката Д.С., заинтересованог лица у управном спору, о чијим примједбама је и одлучивао тужени и донио оспорени акт. Због свега наведеног, наведени захтјев је одбијен.

Предмет број 11 0 У 029700 22 Увп – проглашавање рјешења ништавим, члан 252 Закона о општем управном поступку            

Чињенице и наводи из захтјева за ванредно преиспитивање

Побијаном пресудом уважена је тужба и поништен оспорени акт којим је одбијен приједлог тужиоца да се прогласи ништавим рјешење Одјељења за привреду и финансије Општине К. од 2. августа 2011. године којим је именована комисија за установљавање и процјену штете изазване масовним помором млађи поточне пастрмке уз образложење да се рјешење чије се проглашавање ништавим тражи не односи ни на једну тачку члана 252 Закона о општем управном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 13/02-66/18, у даљем тексту: ЗОУП). Оцјењујући законитост оспореног акта, суд је установио да је акт донесен уз повреду члана 197 став 2 ЗОУП-а, јер не садржи прописане саставне дијелове рјешења, те посебно адекватно образложење за разлоге садржане у диспозитиву. Уз упитну надлежност општинског органа за такво рјешавање, то даје основ да се закључи да постоје услови да се рјешење прогласи ништавим.

У захтјеву за ванредно преиспитивање тужени је указао да је побијана пресуда незаконита, те, износећи хронологију овог поступка и предлажући да се наведени захтјев уважи, посебно истакао да је суд у конкретном случају прекорачио границе свог овлашћења. Такође је истакао да није јасно на основу чега је утврдио да је у овом поступку тужени орган Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Српске када је тужбом тражено поништење рјешења в.д. замјеника начелника Општине К. од 14. марта 2016. године, те се позвао и на Пресуду број 11 0 У 027986 20 У од 16. јуна 2021. године.

Одлука

Према оцјени овог суда, неопходно је указати на то да је погрешан правни став изражен у Пресуди нижестепеног суда број 11 0 У 027986 20 У од 16. јуна 2021. године (којом је уважена тужба и поништен закључак туженог од 2. новембра 2020. године којим је одбачена жалба тужиоца због ненадлежности изјављена против оспореног акта уз образложење да је правна заштита против тог рјешења обезбијеђена не у жалбеном поступку, већ у управном спору пред надлежним судом), a тиме и пресуда незаконита. Иако та пресуда није предмет преиспитивања у овом поступку, као таква она је довела до доношења наведене незаконите одлуке нижестепеног суда.

Наиме, наведено рјешење од 14. марта 2016. године садржи правну поуку да је против тог рјешења дозвољена жалба Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде у року од 15 дана од дана доношења у складу са којом је тужилац и поступио. То рјешење је неразумљиво и неправилно, јер се у уводном дијелу наводи да је доносилац рјешења вршилац дужности замјеника начелника и истовремено Одјељења за привреду и финансије, а у потпису је в.д. замјеника начелника Општине. Поред тих недостатака, дата је погрешна поука о правном средству. То рјешење као првостепено, сагласно члану 111 став 2 тачка 2 у вези са чланом 150 став 1 тачка 2 Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04 до 98/13), који је био на снази у вријеме доношења тог рјешења, потписује начелник Одјељења, а у складу са чланом 43 став 1 алинеја 15 тог закона, начелник Општине рјешава у другом степену о жалби на првостепена рјешења општинске управе уколико за рјешавање нису надлежни републички органи. Истовјетна је одредба члана 59 став 1 тачка 17) важећег Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 97/16 до 61/21) према којем градоначелник, односно начелник општине рјешава у другом степену о жалби на првостепена рјешења уколико за рјешавање нису надлежни републички органи. Дакле, против рјешења од 14. марта 2016. године као првостепеног није могуће водити управни спор, па је тужбу требало одбацити на основу одредбе члана 22 тачка 4 у вези са чланом 7 Закона о управним споровима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 109/05 и 63/11) са упутом о отклањању недостатака сходно истакнутим наводима. Слиједећи наведено, овај суд је уважио захтјев туженог, укинуо побијану пресуду и предмет вратио нижестепеном суду на поновни поступак ради отклањања недостатака на које је указано овом пресудом.